[bws_googleplusone]
Александра Грновића, бронзаног десетобојца са сениорског Балканског првенства, Атлетски савез Србије прогласио је за најбољег млађег сениора српске атлетике. У избору Спортског савеза и Радио Нешвила понео је и титулу спортисте године у Богатићу. Перспективни млади атлетичар, поникао у Бадовинцима, прича о себи, почецима, медаљама и плановима за 2017. годину.
Јеси ли задовољан резултатима које си постигао у 2016. години?
– Могу рећи да сам поприлично задовољан и да сам донекле остварио своја очекивања. Најважније такмичење ове године било је Првенство Балкана за сениоре које је одржано у румунском граду Питешти. Ту сам такмичио десетобоју и освојио бронзану медаљу. Јако сам срећан због освојене медаље, али и због тога што ми је то прво велико такмичење у конкуренцији сениора, с обзиром да сам од ове године «ушао у сениорске воде» и на првенству био најмлађи! Остварио сам резултат од 7049 бодова, што је рекорд Централне Србије!
Како су изгледали твоји први спортски кораци?
– У спорту сам од малих ногу. Имам тај спортски дух. Не волим да губим. Једноставно, волим такмичења било ког типа. И сваки спорт ми иде од руке. Посебно фудбал и атлетика! На почетку узор ми је био само мој тата, који се бавио спортом и одувек сам желео да будем јачи од њега.
Почеци су били спонтани: Тренирао сам фудбал, па док сам играо, у међувремену се одржавао тренинг атлетике. Када сам завршио тренинг фудбала, хтео сам да се потркам са момцима који су тренирали тада атлетику, јер сам био најбржи на фудбалу. Победио сам их све, и тада ме тренер који је водио атлетику позвао на следећи тренинг и тако сам почео. Услови су били катастрофални, јер сам тренирао на фудбалском терену који је јако нераван и пун рупа. То је било када сам имао седам година.
Зашто десетобој? Колико је тежак или није? Која је «твоја» дисциплина?
– За десетобој сам се одлучио онога тренутка када сам почео тренирати код свог тренутног тренера, Ивана Ђинића. Пре тога сам трчао само кросеве и уличне трке широм Србије и тада ниједну трку нисам изгубио! Код Ивана сам пробао да трчим преко препона, да бацам копље, куглу, диск…Тада се видело да сам јако добар у свему томе и тако смо ушли у десетобој. Десетобој је јако тешка и комплексна дисциплина. Захтева много труда и одрицања. Захтева брзину, издржљивост, снагу и технику и нон стоп се ради на томе.
«Моја» дисциплина је пре свега спринт, а поред спринта, ту су и скок удаљ, бацање кугле и диска и препоне.
Шта је, по твом мишљењу, најважније за успех?
– За успех је најважније имати вољу, подршку и мотивацију! Поред тога, битни су јако и услови у којима радиш и касније када буде све озбиљније, битне су и финансије. И наравно, уз то све, мора бити среће!
Јеси ли задовољан условима за тренирање? Где тренираш, колико времена проводиш на тренинзима? Колико су тренинзи напорни?
– Тренутно студирам у Новом Саду и ту имам све услове и задовољан сам. Један дан викенда тренирам у Београду у новој атлетској дворани. А што се тиче услова у Бадовинцима, ту се ради по принципу уради шта ти школска сала нуди. Она је дугачка 20 метара и ту могу само да се ради тренинзи са теговима и пар скокова, остало ништа. Тренирам са Иваном Ђинићем, око два ипо сата или три дневно. Много су напорни и тешки и захтевају много издржљивости. Обухватају скоро све дисциплине десетобоја!
Поникао си у АК «Спринт» у Бадовинцима. Имаш ли бар мало комплекса када се објави да је клуб из једног села, а други су из великих градова? Или си можда поносан?
– Немам никакве комплексе, јер ми је драго због тога. На неки начин је то посебно.
Поносан јесам свакако, јер тако прослављам своје село, као и остали чланови клуба, који су, такође, јако успешни и њих пар су најбољи у држави у својој категорији. Почеци у Бадовинцима су значајни и лепо сећање, јер сам ту почео да тренирам и сви досадашњи успеси потиче углавном из Бадовинаца.
Шта радиш изван спорта – тренинга и такмичења? Студираш ли, где и како проводиш слободно време?
– Јако мало слободног времена имам. Или учим, или сам на тренингу, или путујем негде. Углавном и та путовања се своде на припреме, такмичења и тренинге. Код мене је систем факултет-тренинг-кућа. Када имам слободног времена, проводим га углавном са породицом, друговима и девојком.
Атлетски савез Србије прогласио те је за најбољег млађег сениора у Србији у 2016. години? Какав је осећај стајати раме уз раме са Иваном Шпановић и Михаилом Дудашем?
– Тако је.Ту титулу сам добио захваљујући резултатима које смо остварили мој тренер и ја у 2016. години. Осећај је изванредан. Они су велика имена српског спорта!
Проглашен си и за спортисту године општине Богатић. Да ли те је то изненадило? Каква осећања је побудило код тебе? Како, уопште, реагујеш на признања која примаш?
– Није ме изненадило, пре свега јер сам очекивао то, и свестан сам тога да не може нико да ми парира у општини по освојеним наградама и резултатима које остварујем! То ме је само мотивисало, као и сва друга признања и дало ми још јачи ветар у леђа, како бих следеће године био још бољи и успешнији!
Можеш ли дати савет млађима по питању спорта. Зашто да се баве спортом? Шта је теби атлетика донела?
– Бавити се спортом од малих ногу је јако битно и пре свега здраво, што је и најбитније!
Било који спорт, битно само да постоји нека рекреација. Препоручују се атлетика, пливање и гимнастика, јер су то три основна базична спорта! Атлетика ми је донела много тога. Много искуства, много другова и познанства широм света. Пропутовао сам свуда и много тога лепог видео и много сам срећан због тога!
Шта те од такмичења очекује у 2017. години?
– Очекује ме првенство Европе у дворани за сениоре, које се ове године одржава код нас, у Комбанк арени. Затим, поред тога, очекује ме првенство Европе за млађе сениоре до 23 године у Пољској, и све је усмерено ка том такмичењу. Поред тога, ту је и Универзијада која се одржава на Тајвану и првенство Балкана за сениоре, које се, такође, одржава у Србији у Новом Пазару.
Колико медаља и какве резултате можемо очекивати од тебе у 2017. години?
– Не бих да прогнозирам. Надам се само да ћу бити здрав и без повреда, а резултати сигурно неће изостати!
Д.Г.
Фото: Приватна архива
Читаоцима Мачва Пресс-а и In Mачве Александар Грновић је упутио новогодишњу честитку:
